REAGOVANJE NA SAOPŠTENJE RAMBA AMADEUSA

“ISKRENO, A POGREŠNO”

S pažnjom smo pročitali reagovanje Antonija Pušića na navode o njegovom seksualnom uznemiravanju producentkinje TV emisije “Dnevnica”, Lejle Kašić. Nadali smo se da će reći pravu stvar, kada je već učinio pogrešnu, i da će se jednostavno izviniti, ako ne zbog lične odgovornosti prema ženi koju je ružno vrijeđao svojim ponašanjem, onda bar zbog generacija mladih kojima je uzor, zbog kojih smo dužni da budemo bolji i da preuzimamo odgovornost za svoje ponašanje, čak i kad ga se stidimo.

Umjesto toga, dobili smo saopštenje koje negira žrtvu neprihvatljivog ponašanja i koje upravo beskrupulozno demonstrira “cancel kulturu” na koju autor upozorava. Pravdajući odbijanje izvinjenja žrtvi svog neprihvatljivog ponašanja time što je diskvalifikuje kao osobu “koja treba da se liječi”, “koja se prenemaže”, “koja koketira”, on, nažalost, opravdava nasilje prema “nedostojnima” i čini isto što su prije njega činili poznati nasilnici. Nebitno je jesu li nedostojni “ludaci”, “ženetine koje se prenemažu”, “pederi”… princip pravdanja nasilja – za koje nema opravdanja – ostaje isti.

Posebno je neodgovorno pravdati nasilje prema bilo kome (“muškarac bi na njenom mjestu gore prošao”) ličnim nezadovoljstvom, konkretno, sopstvenom odlukom da prihvati učešće u emisiji. Ovo posebno ako je opšte poznato da su nam i mediji i zdravstvene ustanove puni žrtava nasilja svake vrste, i kućnog i vršnjačkog i institucionalnog, protiv kojih smo svi, kao država i društvo, dužni da se borimo.

Simptomatično je da svoje nezadovoljstvo emisijom u kojoj je pristao da učestvuje, nije izrazio njenom uredniku – muškarcu, nego producentkinji – ženi i to na veoma čudan i apsolutno neprihvatljiv način.

Umjesto dugog i kontradiktornog saopštenja, morao je i mogao da se jednostavno i ljudski izvini mladoj osobi koju je pokušao da ponizi svojim ponašanjem.

Foto: UNICEF Montenegro / Duško Miljanić / 2019